Šri Lanka – zemlja srećnih ljudi

0
1144

Dugo su želja i namera da otputujem na Šri Lanku sazrevali u meni. Zemlja koja je poznata po čajevima, čuveni Cejlon i cejlonski čaj, privlačili su me jer sam želela da otkrijem između ostalog zašto nisam ,,čajna persona’’ i zašto mi čaj padne na pamet samo kada treba da se lečim kao i većini ljudi u našoj kulturi, bez obzira na svesne pokušaje da prevaziđem tu predrasudu. I pririnač kao osnovna hrana na ovom ostrvu, pogotovo onako ,,klot’’ je isto hrana koja se preporučuje kod nas u rehabilitaciji nakon bolesti. Reklo bi se, nije baš zemlja iz snova nama iz Srbije, ali opet nekome ko je avanturista i obožavalac prirode kao ja,  nestvarno lepi pejzaži su budili tu  goruću strast da se otisnem južno od Indijskog potkontinenta na ovo čarobno ostrvo  – Šri – znači Sveto na njihovom jeziku, a Lanka je ime ostrva i to ime nosi od 1972. godine.

Još kada sam saznala da se na zastavi nalazi lav, ništa nije moglo da me zaustavi i umanji značaj simbolike za mene da se baš tamo uputim. Šri Lanka osvaja svojim kontrastima – na jednoj strani mir i blagost kojom odiše sve oko vas, a sa druge strane životnost u bojama, osmesima i sjaju u očima njenih stanovnika. Zemlja na čijoj zastavi se nalazi lav i čije novčanice u svim apoenima imaju leptire, mene je ,,kupila“ već prvog dana boravka. Verovatno su dizajneri papirnih novčanica bili vođeni lepršavošću i lakoćom poimanja života, a i brojnim leptirima kojima je ovo ostrvo utočište, tako da se stanovnicima Šri Lanke novac i ne zadržava dugo i poput leptira doleti i odleti jer svoju sreću i radost svakako ne traže u njemu, zato ga i nemaju i siromašni su, ali samo u tom kontekstu.

U Kendiju, u sred džungle, najpoznatijem mestu na ostrvu sve se dešava oko Hrama u kojem se čuva Budin zub i u koji se ulazi jedino bosih stopala i čistog i otvorenog srca sa poklonom u vidu cveta. Boje izazivaju  prave ekplozije u glavi.  Kendi je bio prestonica poslednjih vladara Šri Lanke i indijska princeza je skrivenog u punđi svoje kose donela Budin zub koji je nakon kremacije preostao, jer je po legendi Budina želja bila da njegovi ostaci budu baš na Šri Lanci tj. na mestu gde se prosvetlio. Jednom godišnje zub se iznosi iz palate i hrama na za to specijano operemljenom i dresiranom slonu i to je jedna od najvećih svečanosti.

Budistički monasi na svakom koraku privlače pažnju svojim narandžastim odorama i žutim kišobranima i srećnim i ponosnim držanjem jer su odabrani za taj put. Životni put budističkog monaha se određuje odmah po rođenju na osnovu astroloških predviđanja i horoskopa dečaka, što je tamo široko rasprostanjeno sve do najviših predstavnika zemlje – čak i predsednici sve svoje odluke donose nakon savetovanja sa astrolozima.
Glavno prevozno sredstvo, svojevrsni taksi – preslatki tuk-tuk daje posebnu draž ionako specifično haotičnom saobraćaju i prava je avantura voziti se i održavati u vozilu da ne biste ispali na nekoj krivini. Vozi se levom stranom što je ostalo nakon britanskog kolonijalnog uticaja i iako magistralni putevi nisu toliko loši, za prelazak svake pa i najkraće destinacije, potrebno je bar duplo više vremena nego što biste očekivali. Oni žure polako i sve je to deo njihove filozofije života.

Nekome ko voli lavove kao ja bilo bi nezamislivo da propusti mesto koje se zove Lavlja stena, bez obzira na više od 2000 stepenika koji do nje vode i sam pogled iz podnožja navodi na suptilno unutrašnje preispitivanje – kako izdržati ovaj uspon na preko 30 stepeni? Dodatni razlog je što se Lavlja stena u Sigiriji smatra 8. svetskim čudom, a ostaci palate na njenom vrhu su jedan od 7 spomenika kulture Šri Lanke pod zaštitom UNESCO-a. Nastala je u 5. veku i bila palata jednog od dvojice braće koji su se surovo borili za vlast. Kasiapa koji je mnogo voleo komfor i sve vrste užitka, prilagodio je palatu takvom načinu života. Veliku vrednost imaju freske prelepih golih, mladih žena od kojih je sačuvano samo nekoliko, jer nakon ubitstva i svrgavanja s vlasti raskalašnog i surovog vladara, njegov brat pretvara Sigiriju u manastirski kompleks. Kako su takve freske ometale monahe u meditaciji (logično), prefarbane su crnim katranom i veliki deo je uništen. Mali broj preostalih strogo je zabranjeno fotografisati.

Kada dođete do vrha Lavlje stene osećaj slobode i veličanstven pogled potisne u zaborav sav napor, sumnje i preispitivanja. Osećaj je kao da ste na krovu sveta. Vetar, oblaci i ubrzo kiša koja nas je sve rashladila, jer se ovde vremenske prilike naglo smenjuju, zaokružili su savršenu celinu ovog nestvarnog mesta. Da sam mogla da biram ostala bih tamo do zalaska sunca…i duže, jer osećaj je – kao kod kuće.

Zlatni hram u Dambuli i muzej nisu nešto što je moglo da očara, jer je uz svo poštovanje kulture i tradicije – previše kič. Ali ono što Dambulu čini posebnom jeste kompleks od 5 pećina u kojima ima više od 150 Budinih statua (u toj oblasti ima preko 80 pećina), od kojih je najduža i najveća statua – spavajući Buda od oko 14m.
Fotografisanje ljudi unutar kompleksa nije dozvoljeno, ali zato možete svaku statuu, samo bez prilaska i dodirivanja. Ove mere su uvedene nakon što je jedna nemačka turistkinja sela na Budinu ruku i slomila je 🙁 U jednoj od pećina nekoliko monaha čita mantre za vas ako želite i možete da dobijete osvećene končiće koji se vezuju oko desne ruke za zaštitu. Da li su mi pomogli i zaštitili od nečega – videćemo 🙂  Čudesno je i sveto mesto svakako jer na jednom delu voda teče uzvodno kroz kameni plafon i ističe u drugoj pećini – kako je to moguće, ostaje zagonetka…

 
Brzo je i došao dan kada smo se uputili ka jugu ka najpoznatijem letovalištu Hikaduvi. Ono što nas je čekalo usput je bilo čarobno iskustvo druženja sa slonovima u azilu Pinavela. Veliki broj slonova koji žive u azilu i o kojima se brine mnogo volontera, živi u zaštićenim uslovima posle brojnih nesreća koje su doživeli i u gradjanskom ratu i nakon cunamija 🙁 O njima se veoma lepo brine i čak se kupaju na reci svakog dana u 10 ujutru i postoji ritual koji se već godinama unazad sprovodi i izaziva pažnju svih posetilaca i brojnih turista baš na ovom mestu. Pored mogućnosti da se slonovi hrane voćem i posmatraju dok se veselo igraju u prašini crvenkaste boje ili kupaju u reci, neposredan kontakt i kupanje slona je meni jedno od najdirljivijih iskustava u životu. Kontakt, dodir, razmena energije sa tim miroljubivim divom zauvek su mi se urezali duboko u srcu…

Žuti pesak i plavo-zeleni Indijski okean, šum talasa, palme i velika vlaga u vazduhu učine da se osećate toliko opušteno i opijeno da sa plaže ne želite da odete, čak ni noću.
Sunce u ovom periodu godine zalazi prilično rano, a tih poslednjih pola sata pred zalazak je bez obzira koliko nekima možda patetično zvučalo, potpuno magično, jer je svaki zalazak Sunca bio drugačiji i boje, oblici, odsjaj okeana na ovoj jugozapadnoj strani ostrva su očaravajući. Više puta sam imala osećaj da nisam na planeti Zemlji, nego na Marsu zbog izrazite crvene boje.

 
Tužna i tragična strana priče iz Hikaduve je cunami 2004. godine, talas od 18,5 metara koji je u jednom danu odneo skoro 40.000 života…Statua Bude u istoj visini i muzej sa potresnim fotografijama ove ogromne tragedije bacili su senku na svu lakoću i lepršavost koju smo do tada osećali…Ostaje pitanje da li je ova tragedija mogla da bude izbegnuta da Šri Lanka nije bila u građanskom ratu sa informativnim sistemom koji je opasno zakazao
Ostrvo cimeta, ribari sa specifičnim načinom pecanja, ribice koje uživaju da vas golicaju po stopalima verovatno isto kao i vi, farma kornjača, rudnici poludragog kamenja, od kojeg je najpoznatili Mesečev kamen su predivna mesta koja pokazuju velikodušnost i lepotu ove ostrvske zemlje nasmejanih i dragih ljudi. Azil za kornjače  koje su povređene i o kojima se volonteri brinu i neguju ih budi duboku empatiju za ova divna stvorenja kao i svojevrsno porodilište – humkice u koje se zakopaju jaja i ostave na suncu dok se ne izlegu bebe kornjače, brižljivo je ograđeno i čuva se od grabljivica i ljudi  koji kornjačina jaja mogu dobro da unovče.

  
Grad Gol je poznat po svojoj tvrđavi i velikom holandskom kolonijalnom uticaju, tako da tu možete da obiđete i crkvu, ali i muzej starih brodova i muzej celokupne skorašnje istorije Šri Lanke, pa sam tu našla i naše novčanice sa drugom Titom kao jedan od dokaza povezanosti naših zemalja kroz Pokret Nesvrstanih krajem prošlog veka.

 
A život je definitivno najlepši na plaži i sledeći put ću se sigurno upustiti u avanturu zvanu surfing za koji je ova jugozapadna obala Šri Lanke pravi raj… Šri Lanka zove da joj se vratite i izaziva osmeh i toplinu oko srca jer podseća koliko je malo potrebno da budemo srećni, a koliko mi, ko zna zbog čega, ovaj naš predivni život komplikujemo.