Moja Afrika

Nekada jednostavno dobijete ,,poziv“ da nekuda otputujete… i čarolija avanture počinje. Kada taj poziv prihvatite, dočekujući svaki dan sa uzbuđenjem, odjednom dobijate odgovore čak i na nepostavljena pitanja, prepoznajući veze i odnose za koje niste ni sanjali da postoje.

Afrika je magična. Kolevka čovečanstva predivne prirode, klime, bezbrižnih i slobodnih ljudi i životinja. Vreme teče sporijim tokom i sve je u stilu – HAKUNA MATATA – nema problema. Sve je veoma lako i nekako je prirodno prepustiti se toj lakoći postojanja.

Toliko lepote jednostavno vas ostavi bez daha: savane Kenije, velike visoravni, planina Kilimandžaro i njegovi snegovi, vodopadi, plantaže kafe i banana Tanzanije, farme začina, obala koju zapljuskuje topli, nežni Indijski okean, zeleno ostrvo Zanzibar…

Opuštenost i rasterećenost stanovnika ,,crnog kontinenta“, iskre radosti u njihovim očima, bez obzira na bedu i siromaštvo u kojima žive, podstaknu čoveka da preispita sebe – šta je stvarno potrebno za sreću?

Obilne kiše

Moj prvi susret sa Afrikom odigrao se u Adis Abebi, gde sam ostala nekoliko sati duže zbog odloženog leta do Najrobija. Čekali smo da prođe strašno nevreme i stanu obilne kiše, tako da sam imala priliku da preispitam svoja uverenja o Africi i toliko često pominjanoj deci koja gladuju zbog suše. To razmišljanje me je, takođe, podstaklo da tokom boravka i prave avanture u naredne dve nedelje, zabeležim svojim fotoaparatom, pored fascinante prirode, pejzaža, flore i faune, najviše bistre i vesele dečje poglede.

Najrobi je glavni i najveći grad afričke države Kenije sa oko četiri miliona stanovnika. Nalazi se na 1600 m nadmorske visine. U Najrobiju je jedno od sedišta UN i baš u vreme mog boravka održavao se samit, pa su saobraćajne gužve bile neverovatne. Veći deo grada je, zbog bezbednosti, bio zatvoren.

To je samo dodalo još jednu kap na ionako loš prvi utisak o ovom afričkom glavnom gradu koji je izuzetno živ, užurban, haotičan, prenaseljen, prašnjav, prljav i nebezbedan. Rekla bih, i pomalo agresivan, jer smo ga u velikoj meri obilazili peške. Inače, klima je izuzetno prijatna, iako je Najrobi na samo pola stepena južnije od ekvatora. Bio je to, doduše, zvanično zimski period.

Divlje naselje

Izmeštanje iz grada i poseta faveli Kibera na oko sedam kilometara od centra, pokrenulo je bujicu emocija, od sažaljenja i saosećanja, do besa i neverice da ovakva mesta na planeti i dalje postoje. Kiberu naseljava i do dva miliona stanovnika, mada je tačan broj teško utvrditi jer ljudi žive u ,,kartonskim“ kućama, u potpuno nehigijenskim uslovima, bez čiste pijaće vode, bez dovoljno hrane, takoreći na velikom smetlištu.

Ipak, kada sam se malo navikla na okruženje, počela sam da primećujem određene strukture, neku vrstu organizacije, pokušaja da se osmisli i uredi ono što se, po nama, podrazumeva. Smisao u potpunom besmislu.

Deca su se radovala slatkišima koje smo im poneli i tome što je neko došao u posetu njihovom ,,gradu“, a gostoprimstvo koje su ukazivali i želju da nas počaste i podele sa nama hranu koju su spremali, bili su zaista dirljivi.

Filmska priča

Kontrast prethodnom iskustvu bila je poseta ,,bogataškom“ predgrađu Najrobija u kojem se nalaze kuća i plantaže kafe koji su nekada pripadali Dankinji Karen Bliksen, po čijim je memoarima snimljen film ,,Moja Afrika“ sa Meril Strip i Robertom Redfordom. To je film zbog kojeg je većina nas zavolela Keniju i Afriku, maštala i sanjala o savani, safariju, suncu i ljubavi. Kada se snovi ostvaruju, upijate svaki detalj, svaku sitnicu, a najviše osećaje…

Sirotište slonova, takođe u široj oblasti oko Najrobija, divno je i plemenito mesto. Osmišljeno je da zbrine bebe i mlade slonove koji su ostali bez svojih majki, zbog krivolova. Sa krivolovom slonova Kenija se i dalje ozbiljno suočava, usled potražnje za skupocenom slonovačom do koje se dolazi na okrutan način.

Veliki broj turista i posetilaca, a najviše organizovanih poseta školske dece, doprinosi materijalnoj pomoći sirotištu i podizanju svesti o očuvanju prirodne ravnoteže. Susreti dece sa slonovima, njihovim vršnjacima, predivni su. Nedaleko je i takozvani „žirafa centar“, gde se „imitira“ prirodno okruženje za ove simpatične životinje, koje toliko vole posetioce da rado dolaze u kontakt sa njima. Zbog hrane koja im se daje, nekada dođe i do sočnog žirafinog ,,poljupca“, iz zahvalnosti.

U potrazi za lavom

Uzbuđenje je dostiglo vrhunac kada smo se rano ujutro uputili ka savani, na safari o kojem sam sanjala čitavog života. Bila sam naoružana foto-opremom, spremna da zabeležim svaki detalj koji uočim i sa ogromnom željom da se susretnem oči u oči sa kraljem savane.

Masai Mara, savana u koju smo se uputili, jedna je od najpopularnijih destinacija za posmatranje divljih životinja u njihovom prirodnom okruženju, u svoj njihovoj snazi i lepoti. Deo je velike Rift doline koja se proteže na 9600 km od Izraela do Mozambika. Ova dolina se smatra kolevkom čovečanstva. Odatle je potekao prvi homo sapiens. I zaista, čim napravite prvi korak na njenom tlu, bude se osećaji dubokog poštovanja, povezanosti, pripadnosti… Mara je dobila ime po Masai plemenu koje tu vekovima živi i njihovoj reči „maa“, što znači „prošaran kružićima“. Masai pleme tako opisuje prirodni izgled savane.
U periodu velike migracije, koja se odigravala baš za vreme našeg boravka, krda antilope gnu i drugih papkara, u potrazi za svežom travom i vodom, prelazi reku Maru na granici između Kenije i Tanzanije, suočavajući se sa opasnim krokodilima i nilskim konjima. Ne postoje reči da se opiše utisak koji ostavlja prirodna selekcija, posmatrana uživo, kao i pravljenje strategije lova koje su ženke geparda kao neku vrstu predstave izvele pred nama.

Teško je rečima opisati i osećaj slobode i radosti života koji se javlja dok se vozite ovim prostranstvom… međutim, fotografije možda mogu da dočaraju bliskost i povezanost sa svim tim divnim bićima, kao i lepotu i čaroliju Afrike. Ipak, da li zbog prevelike želje, ili možda zato što nisam tražila na pravom mestu, moja potraga za lavom nije bila uspešna ovog puta, dok su lavice i lavići savršeno pozirali, uživajući na suncu. To je samo još jedan razlog više da se uskoro ponovo uputim na safari, naročito što je taj zov divljine izuzetno jak i što zvukove koji su noću dopirali do naših šatora, često i dalje sanjam.

Masai narod

Masai su nomadski narod, koji se ponaša kao da je vreme stalo. Oni žive u prošlosti, baš kao što su vekovima unazad živeli njihovi preci. Vrlo dobro čuvaju tradiciju, bez želje i namere za promenom.
Specifične su građe, visoki i vitki. Savršeno se snalaze u surovim uslovima života u savani. Poznati su po specifičnim skokovima iz mesta uvis, što je deo njihovog ritualnog plesa kada se spremaju za lov. Oni veruju da je sva stoka na zemlji njihova, a često se hrane i goveđom krvlju.
Kuće u kojima žive zidaju žene. Interesantno je da nemaju prozore, unutra je potpuni mrak ili samo blaga svetlost koja dopire sa ognjišta. Muškarci su zaduženi za lov a dečak postaje muškarac kada ubije lava, to je njegov proces inicijacije (a možda i razlog zašto se lavovi kriju i teško pronalaze). Prisustvovali smo i obredu paljenja vatre na prirodan način uz pomoć trenja i doživeli taj neverovatan trenutak oduševljenja, kao i naš daleki predak u praistoriji.

Selo u kojem smo bili je već prilično komercijalizovano. Stanovnici se bave prodajom suvenira i prilično su dobri i vešti trgovci. Trguje se i ,,ženama“, a ponudu u vidu nekoliko desetina goveda koja je licitirana za mene, ljubazno sam odbila…

Snegovi Kilimandžara

Iz Kenije smo nastavili put do Tanzanije i odmah ugledali Kilimandžaro, najvišu planinu Afrike, davni, stari, ugašeni vulkan, čiji najviši vrh Kibo doseže 5895 m. Snegovi su, naravno, uvek tu i zaista izazivaju uzdah i divljenje svaki put kada ih obasja sunce i kada se promole kroz oblake.

Uživanje je bilo obilaziti Nacionalni park u njegovom podnožju, prepun zelenila, plantaža kafe i banana, kao i njegove očarajavuće vodopade. Stalno mi je u svesti bila priča o vreloj i sušnoj Africi i kako to nema apsolutno nikakve veze sa onim što smo zatekli. Fascinacija su mi i dalje bili ljudi, naročito deca, preslatka u svojoj stidljivosti, uredno obučena u školske uniforme za zimsku sezonu. Nije bilo prilike tada, ali sledeći put planiram uspon do vrha, zašto da ne?

Put nas je dalje vodio ka obali Indijskog okeana i ostrvu Zanzibar koje takođe pripada Tanzaniji, ali priču o ovom rajskom ostrvu pročitajte u narednoj objavi.

Nastaviće se…