Jordan – povratak kući

0
1417

                Žao mi je što Petru nisam srela ranije. Bilo je prepoznavanje na prvi pogled i sa prvim korakom na tlo te magične i misteriozne zemlje. Čak se i nijanse crvene boje njenih stena podudaraju sa nijansma pramenova crvene i zlatne u mojoj kosi. Suze su mi same krenule. Bio je to osećaj da sam se vratila kući posle dugo lutanja i traženja. Možda i vekovima. Osećaj mi je bio da tu pripadam, da sam živela u tom misterioznom kraljevstvu Nabatejaca starom 3000 godina, možda čak i kao njihova princeza. I ne samo da očarava svojim reljefom crvenih stena koje paraju čisto i bitro plavo nebo, nego lutanje hodnicima kanjona čini da uzbuđenje raste jer svi putevi tamo vode do Riznice( Treasury) jedne od najlepših i najčudnovatijih građevina na svetu. I dok sam hodala i susretala se sa lokalnim stanovništvom koje izgleda kao da je pobeglo iz neke bajke, sa očima oivičenim crnim uglljenim kreonom za zaštitu očiju od peska, osećaj pripadnosti sve više je rastao. Moja transformacija  je bila brza  i laka jer  u jednom potezu vežem maramu u turban i bez obzira što sam svetle puti i očiju, osetila sam se da sam potpuno njihova.

                Kamile, konji, magarci, kočije koje vode, jašu  i voze meštani,  fosili i magični suveniri koje prodaju dečaci i mladići koji podsećaju na Pirate, kao i čitav ambijent mami vas da se iznova vraćate i doživite ovo mesto. Iako je vreme bilo kratko pored jednog celog popodneva, poželela sam da u Petru dođem i naredno jutro  u svitanje, a sledeći put, nadam se uskoro, da ostanem celu noć i doživim Petru pod svetlošću baklji, vatre i sveća. To je još samo jedan razlog više za novi pohod u Petru i povratak kući.

                I uvek sam se pitala kakav je to osećaj kada ne možeš da potoneš u vodi. Iskustvo plutanja u Mrtvom moru koje u stvari i nije more nego jezero, sa povšinom koja je oko 400m ispod nivoa mora, je takođe jedno od posebnih. Uz određenu dozu straha da ta izrazito slana voda ne uđe u oči dok plutate po površini i bezuspešno pokušavate da plivate, ali zato lako čitate novine ili knjigu, stvara i određenu dozu adrenalina. Lekovito blato , glina učinilo je da se dobro zabavimo i nasmejemo, a koža nam je posle toga bila meka i baršunasta. Nahranjeni mineralim spolja, a radošću izutra.

Magična Petra

                Hrana u Jordanu je uživanje za sva čula, a i meni kao vegetarijancu najviše prijaju namazi poput humusa, babaganuša od plavog patlidžana, fantastično spremljeno povrće, specijalni hlepčići i falafel. Oduševila me je i limunana koje je ubedljivo najbolja na svetu i u isto vreme prija i leči.

Suva, pustinjska klima potpuno odgovara mom senzibilitetu, a  Wadi rum pustinja je još jedno čarobno mesto. Nije ni čudo što su tu snimani najveći filmski hitovi. Međutim, osećaj slobode dok jurite u otvorenim džipovima po nepreglednom prostranstvu od crvenakstog peska prošaranom po kojoj stenom u istoj boji je zaista neprocenjiv. I dok sunce polako zalazi vi nailazite na beduinska naselja, nomade koji su smisao svog života pronašli u lutanju. I tada sam shvatila. I ja sam Nomad.

Wadi Rum pustinja

                Kada kročite na planinu Nebo, na uzvišenje sa koga je Mojsije posmatrao Obećanu Zemlju – Palestinu, na mestu gde je ovaj Prorok i okončao svoj 120-o godišnji život, osetite se delom istorije i povezani sa svim dušama vekovima i hiljadama godina unazad. Na mestu gde je Mojsije ostavio svoj čuveni štap, shvatite da je vreme da odlučite – šta je za vas Obećana Zemlja i da se smelo kao i hrabri ljudi njegovog doba  i s verom u srcu uputite tamo. Jer i  more se otvorilo i nepojmljiva čuda su se desila. Uz iskrenu veru kao i tada tako i danas sve je moguće jer i mi takođe pišemo istoriju. Na nama je da odlučimo kakav trag ćemo iza sebe ostaviti.

                Posle  Mrtvog mora, Crveno je pesma. Uz oduševljenje što konačno mogu i da plivam, isprobala sam prvi put u svom životu da ronim, sa maskom, ali i bez maske jer nisam mogla da odolim da ne istražim potopljeni tenk i avion blizu obale Aquabe. Crveno more, puno je života, toplo, tamne plave  boje i nekako mi je postalo sinonim za more. Pravo more. I opet ću se i njemu vratiti i nastaviti hrabro da se suočavam sa svojim strahovima.  Zahvalna sam mu što je toliko lepo da nisam mogla da odolim. Iako mi je žao što nisam probala ranije, sada sam sigurna da nam svako iskustvo dođe baš onda kada nam je potrebno, a ne nužno kada smo za njega spremni.

                Citadela u glavnom gradu Amanu čuva istoriju ovih prostora. Sa suncem obajsjanog brda otvara se pogled na grad sa kućama i zgradama jednoobraznim u boji, ali ipak drugačijim i upečatljivim po formi, kao da su se graditelji takmičili da ograničenje u koloritu nadomeste drugim izrazima svoje kreativnosti.

                Boje, intenzitet, sloboda, hrabrost koja se graniči sa drskošću, ponos i nepokolebljivost, a u isto veme tolerantnost i fleksibilnost. To su vrednosti koje isijavu iz svakog stanovnika ove male, upečatljive zemlje. Definitivno ću joj se vraćati jer osećam da sam samo zagrebala ono što ona može da mi otkije i o sebi a i o meni samoj. Ono što posetimo i otvorenog srca upoznajemo postaje deo nas . Naše srce se širi kao i svest. I onda više ništa nije isto.