Vijetnam – u potrazi za skrivenim delovima Sebe

0
132
Vijetnam Hanoj

Odavno sam shvatila da nas putnike, destinacije same nađu, da nismo mi oni koji svesno biraju. Postoje delovi nas, duboko skriveni, koji mogu da izađu na svetlost dana samo kroz iskustva njima znana, a meni, Putnici se ta ,,prosvetljenja’’ dešavaju na putovanjima koja su sama sebe izabrala. Otkrivajući novu destinaciju, otkrivamo i upoznajemo bolje – Sebe.

                Tako je bilo i sa Vijetnamom. Ne mogu da kažem da mi je ova daleka zemlja Jugoistočne Azije bila u top deset destinacija koje sam imala u planu da posetim u narednom periodu, ali sam sa radošću prihvatila poziv. Maglovito u svojoj svesti sam imala predstavu o Vijetnamu kroz prizmu američkih filmova Kosa i Lovac na Jelene i hipi pokreta, kroz popularnost jakni tzv. Vijetnamki koje smo kao tinejdžeri nosili. Međutim, osećala sam da postoji i nešto mnogo više i dublje od toga, a Vijetnam me je pozvao da to sada, dovoljno zrela i svesna, otkrijem.

                Putovanje na destinaciju udaljenu šest časovnih zona, sa klimom toplom i vlažnom, a uputila sam se usred zime, bilo je prvenstveno za moje telo svojevrstan šok. Iskustveno već znam da je potrebno da nas nešto malo protrese, razdrma, šokira, da popuste naši odbrambeni mehanizmi i to oni koji nastoje da održavaju status quo, da bismo bili uopšte spremni da primamo nove informacije i otvorimo se za nova iskustva kao što deca spontano rade. S godinama postajemo manje fleksibilni, ali su zato putovanja odličan trening da tu svoju urođenu, dečju prilagodljivost održavamo tokom života.

                Da biste zaista upoznali neku zemlju veoma je važno da je obiđete celu, sve njene značajne celine. Vijetnam se geografski proteže u obliku latiničnog slova S, kao Sreća ili Svesnost, što mi je već u startu stvorilo dobar osećaj. Taj osećaj je svoju manifestaciju imao u mom širokom osmehu koji nisam skidala sve vreme boravka, a  baš taj takav iskreni osmeh čini da moje oči postanu kose poput ljubaznih, toplih i srdačnih lokalaca koje sam sretala. Rekla bih da sam se vrlo brzo uklopila, a odavali su me da nisam ,,njihova’’, samo crvena kosa i beo ten kojim su oni naročito oduševljeni jer je za njih to znak da lice nije izloženo Sunčevim zracima tokom teškog fizičkog posla na poljima pirinča. Zato često nose preko lica maske i karakteristične konusne šešire koji i jesu simbol Vijetnama.

                Vijetnam me je oduševio i svojom kuhinjom, što nije ni čudo jer se ona smata jednom od najzdravijih na svetu. Najpoznatije nacionalno jelo je supa Pho koju Vijetnamci jedu za doručak. Neobična navika, rekli bismo, ali kada malo bolje razmislimo, a i uverimo se gledajući oko sebe sitne, ali vitke Vijetnamce, zaključimo da je ukusna supa puna povrća i uglavnom u manjim količinama mesa koja se kuva celu noć, a servira ujutru uz alge, sveže salate, soja i riblji sos, zapravo obrok koji sadrži sve što je organizmu potrebno. Kokosova vodica, puna elektrolita je najbolje osveženje tokom dana i dugih šetnji, uz obilje svežeg egzotičnog voća poput Dragon Fruit-a, Jack Fruit-a, banana, ananasa,manga, ličija koje možete kupiti od nasmejanih Vijetnamki koje ga nose u svojim karakterističnim nosiljkama. Kao nekoga kome je kafa bitan sastojak za normalno dnevno funkcionisanje, ova zemlja je pravi raj jer Vijetnam je drugi po izvozu kafe u svetu, odmah posle Brazila! Uživala sam svakodnevno u toploj i hladnoj kafi sa ledom, s kokosovim mlekom, sa žumancetom i iako je drugačijeg, punijeg i intenzivnijeg ukusa u odnosu na onu koju smo navikli, pravo je otkrovenje.

                Upoznavanje Vijetnama započela sam u glavnom gradu Hanoju, na severu, na obali Crvene reke, gradu čiji stari deo ima tradiciju preko hiljadu godina, sa uskim ulicama i zbijenm trgovačkim i zanatskim radnjama koje su dobijale imena upravo po proizvodima koje nude – ulica svile, ulica kože, ulica začina, a poseban je doživljaj istraživanje starog dela grada vozeći se u rikšama. Hanoj je grad sa mnogo jezera, od kojih je najlepše Hoan Kiem jezero, žad zelene boje, po legendi ,,jezero koje čuva mač’’ koje se nalazi u samom centru grada sa predivnim šetalištem oko samog jezera. Nedavno otkrivena atrakcija u Hanoju je i ulica kroz koju prolazi voz i to pravi brzi putnički voz na samo metar do dva do ulaznih vrata stambenih zgrada i kuća. Život se odvija najnormalnije, a stanovnici već potpuno prilagođeni životu uz prugu, obavljaju svoje aktivnosti između jutarnjeg i večernjeg prolaska voza, začuđeni što ova njima tako obična situacija izaziva toliko oduševljenje turista.

                U Hanoju se nalazi i spomenik novijoj istoriji Vijetnama – kompleks posvećen njihovom velikom, komunističkom vođi i prvom predsedniku republike, mudrom i skromnom Ho Chi Minh-u, koji obuhvata trg, muzej i mauzolej koji i danas, pedest godina nakon njegove smrti posećuju verni i lojalni Vijetnamci u kolonama i redovima, čekajući na priliku da se poklone telu svog vođe, koga zovu i Uncle Ho, naglašavajući bliskost i posvećenost čoveku koji je bio simbol otpora i borbe za slobodu Vijetnamskog naroda. U sklopu tog kompleksa, vrlo neobično jer je izgrađena pre više od hiljadu godina, nalazi se i jedna od najlepših budističkih pagoda, jedinstvena u svetu – Pagoda na jednom stubu koja je simbol velike želje za potomstvom, koju je izgradio vladar bez dece i muškog naslednika, a po legendi u snu mu se prikazala vizija baš takve pagode poput lotosovog cveta i nakon što je pagoda izgrađena, dete se rodilo. Ovo je sada mesto koje posećuju parovi uz molitve za potomstvo, a ta njihova iskrena vera u priču i legendu o nastanku ove pagode, uglavnom urodi plodom.

                Na severu Vijetnama se nalazi jedno od sedam svetskih čuda prirode, Ha Long Bay, zaliv Zmaja koji se spušta (u prevodu) i zaista, sa  oko dve hiljade ostrva poput zmajevih repova koji vire iz vode, ovo mesto izgleda poput nekog čarobnog mesta iz bajke. Žad zelena boja mora, priče i legende o zmajevima dok plovite brodićem između ostrva, obilazite fantastične pećine na ostrvima, penjete se do vidikovca na ostrvu Titop sa kojeg se otvara prizor na ceo zaliv, shvatate da je to sigurno jedno od najlepših mesta na našoj planeti.

                Središnji deo Vijetnama čuva dva možda i najlepša grada u Vijetnamu – to su Hoi An, čije  ime u prevodu znači ,,mirno mesto susreta’’ i Hue – stari, raskošni kraljevski grad, koji je bio prestonica sve do kraja II svetskog rata, sa svojom specifičnom arhitekturom po feng  shui principima i intenzivnim bojama, naročito kraljevskom crvenom  žutom. Ipak, ono što je u poslednje vreme postalo simbol Vijetnama jeste popularni Zlatni most – most koji nose dve kamene šake, kao simbol Božjih ruku i podrške. Inetresantno je da je ovaj most izgrađen tek pre dve godine i za ovo kratko vreme zasenio je svojom atraktivnošću mnoge istorijske spomenike. Nošena ushićenjem da ću i ja koračati ovim mostom dugim svega 150m izrazito zlatne boje sa koga su napravljene fascinante fotografije koje sma videla na internetu, kada sam prvi put tamo stigla, bilo je oblačno i padala je kiša i to oduševljenje je na kratko splasnulo. Međutim, tu sam naučila jednu važnu lekciju, da iako ne bude sve onako kako smo zamišljali i maštali, to ne znači da ne možemo i ne treba da uživamo u onome što nam život pruži. Srećna okolnost je bila ta, što sam se posle određenog vremena na ovaj most ponovo vratila i radovala se Suncu i mogućnosti da pored dobrog osećaja koji sam prvi put imala, napravim i dobre fotografije.

                Hoi An – grad lampiona, umetnika, kinesko-japansko-vijetnamske arhiteture očuvane kao od pre nekoliko vekova je umetničko delo sam za sebe i ako bi se ukazala prilika da se preselim u Vijetnam, to bi sigurno bio Hoi An. U ovom gradu sada živi i nekoliko evropskih i svetskih umetnika, a moje oduševljenje je bilo posebno kada sam otkrila da tu sada živi i jedan od najpoznatijih fotografa današnjice, Francuz Rehahn koji je obilazeći na motoru sve oblasti u Vijetnamu,  fotografisao predstavnike mnogobrojnih etničkih manjina u njihovim autetničnim nošnjama i uradio za ovu zemlju mnogo na očuvanju od zaborava tradicionalnih vrednosti, otvorivši galeriju-muzej koja se zove Precious Heritage. U blizini ovog grada se nalaze Mermerne planine ili Planine pet  elemenata (voda, zemlja, kamen, metal i drvo) od kojih se na Planini Voda nalaze brojni budistički hramovi i pagode, smešteni i u samim pećinama. Ambijent u kom se tamo nađete je zaista poput bajke, a na sam vrh ove planine se izlazi kroz otvor u pećini koji se zove Rajska kapija. Možete i da pretpostavite kakav je osećaj kada ugledate svetlo na kraju, tj. na vrhu tunela.

                Na jugu Vijetnama kao i uglavnom na jugu svake zemlje je sve toplije –  i klima i ljudi, a ovde možete da doživite autentičan život Vijetnamaca, naročito u području delte reke Mekong, reke devet zmajeva kako je oni zovu. Život je reka, budistička je mudrost, a pravo značenje shvatite kada provedete dan vozeći se raznim vrstama čamaca, dok veslaju lokalci pokriveni svojim autentičnim šeširima i dok degustirate njihove proizvode od kokosa,  med, razno egzotično voće, dok se družite se sa krokodilima i zmijama, nekako i vi postanete deo te zajednice i osetite bliskost i povezanost kao ni na jednom drugom mestu. Kompletnu sliku o Vijetnamu možete steći tek kada posetite Ku Či tunele – mrežu tunela od 250km koji su bili glavno uporište gerilaca i komunista u borbi protiv Amerikanca u Vijetnamskom ratu. Simbol otpora, snage i nepoklebljivosti ovog naroda, inata, prkosa i hrabrosti, tuneli su bili presudni za tok tog strašnog rata sa ogromnim brojem žrtava, ali na kraju sa pozitivnim ishodom – slobodom za Vijetnamski narod. Sama činjenica da su dane, nedelje i mesece provodili pod zemljom i da im je to nekada bio i jedini izbor, ostavlja snažan utisak i podstiče ozbiljno preispitivanje konformizma u koji smo skloni često da upadnemo.

                Ho Chi Minh je grad koji je živ, strastven, grad na reci Saigon, čije ime je i sam do pre par decenija nosio, najveći grad u Vijetnamu sa morem motociklista koji mu daju tu ubzanost i dinamiku, grad u kojem je prava veština preći ulicu, ali koja se uglavnom brzo savlada. Grad kontrasta koji uz oronule kuće u  kvartovima ima i delove sa izuzetno visokim zgradama, u staklu, koje noću, kada mrak sakrije svu bedu i siromaštvo dole na ulicama, sijaju raznobojnim svetlima tako da steknete utisak da se nalazite u nekom svetskom modernom velegradu.

                Vijetnamsko ostrvo Phu Quock – biser Jugoistočne Azije, kako ga često zovu,  je za mene bilo potpuno iznenađenje. Otvoreno tek pre pet godina za turiste, sa svojom netaktutom, očuvanom prirodom, toplim morem, dugim peščanim plažama, farmama bisera i bibera, fabrikama ribljeg sosa i ribarskim selima, Nacionalnim parkom sa bujnom vegetacijom, izvorima, potocima, rečicama i vodopadima, ovo ostrvo je zaista raj na zemlji. Naročito mi je bila fascinantna činjenica da se na ovom ostrvu, za koje do pre par meseci nisam znala ni da postoji, nalazi najveća žičara na svetu, upisana u Ginisovu knjigu rekorda, koja povezuje nekoliko ostrva i duga je oko 8km. Doživljaj vožnje i prizori koji se otvaraju iz kabine, mogućnosti za snimanje i fotografisanje čarobnog ostrvskog ambijenta, mene su potpuno ostavili bez teksta. Kada su se slegli mnogobrojni utisci, mada bih rekla da taj proces i dalje traje, nastao je ovaj tekst.

                Vijetnam je i otvorio mnoga pitanja na koje tek treba da tražim odgovore, promenio mi je neke poglede na svet, naveo na razna preisitivanja sistema vrednosti, pored toga što sam kroz istraživanje ove prelepe, slojevite zemlje došla do slojeva u sebi koji su ko zna od kad i zašto bili sakriveni. Zahvalna za svako novo putovanje. Putujem, dakle živim.