Šta možemo da naučimo o životu dok smo na Zanzibaru?

Do pre nekoliko godina samo pominjanje imena Zanzibar izazivalo je čuđenje i nevericu tipa – jel to neka šala? To mora da je neko izmišljeno mesto za koje kažemo da ćemo da odemo kad nam postane dosta svega. A malo ostrvo na samo 5 stepeni južnije od ekvatora, samo 50 km udaljeno od istočne obale Tanzanije čiji je i samo automni deo, mirno i strpljivo je čekalo da dođe njegovih 5 minuta.

Prošla godina je putovanja pretvorila u nemoguće misije ili bar visoko-rizične i potpuno nepredvidive poduhvate čak i na nivou maštanja i planiranja. Prinuđeni da ,,ugasimo naše motore’’ i nevoljno ,,spustimo naša krila’’ putovanja kao kategorija su prešla u drugu dimenziju. Naša unutrašnja putovanja su se produbila, proširila i postala detaljnija i svesnija kao kompenzacija za spoljašnja, verovali smo, samo privremeno stavljena na hold. Svako od nas je pronalazio razne načine da smiruje svoje nemire i ,,zamaže oči’’ svojoj duši kojoj je nepostojanje logike u novonastalim okolnostima, a duša se ionako ne vodi logikom, stvaralo samo dodatnu tenziju, pritiske i poneku ranu. Usporavanje koje je počelo da liči na slowmotion kadrove iskrivljujući našu percepciju, postalo je naša realnost. Već pomenuta unutrašnja putovanja i recikliranje sadržaja iz ,,prethodnog’’ života, imala su terapeutsko dejstvo, vraćajući nas na nivo dece koja su uživala u pričama za laku noć o junacima iz udaljenih  kraljevstava, njihovim avanturama,  podvizima, otkrićima, ljubavima, čudima i svemu onome što je raspirivalo našu dečju maštu. Kasnije smo ti junaci bili i mi sami.

Zanzibar je postao top destinacija poslednjih meseci, iako se slava ostrva začina ili kako ja volim da ga nazovem – predvorja raja, gradila sistematično, postepeno, promovišući životne vrednosti koje su svima nama, koji smo navikli na užurban način života kao standard, bile do skoro neprihvatljive. Šta se to desilo? Zanzibar je krenuo putem mimo sveta, ili bolje rečeno, mimo onoga što je svet u kojem smo do skora živeli postao. Zanzibar sa svojom autonomijom i pomalo drskim stavovima, nasleđenim od revolucije davne ’64. prošlog veka i milenijuma, nastavio je da živi svoju laganu, opuštajuću životnu priču. Pole, pole – polako, polako je ono što sada i svi mi u ostalim delovima, želeli to ili ne, živimo, pronalazeći, suočeni sa nedostatkom izbora, lepotu u toj jednostavnosti i lakoći postojanja.

Na Zanzibar sada može da se ode bez testova i ograničenja kojim su opterećene druge poželjne destinacije, može da se izmesti u ambijent koji po svemu podseća na neke od onih dečjih priča za laku noć, kao i na fragmente naših sećanja kada se nije dovodilo u pitanje da li možemo ili ne da otputujemo gde god poželimo.

Na Zanzibaru sam bila pre pet godina svega 5-6 dana kao deo velike ture po Istočnoj Africi. Zagrebala sam tada samo delić ovog danas možda najatraktivnijeg i najslobodnijeg  područja planete Zemlje. Kao kada umočite prst u neko začinjeno jelo, liznete i prepoznate možda samo dva-tri ukusa koji se mešaju, a osećate da ima još toliko toga što ili ne možete da prepoznate ili niste do sada ni okusili i tek treba da upoznate. Tokom jedne duge šetnje pustom plažom Paje na istočnoj obali Zanzibara, dok su mi bosa stopala upadala u sitan poput brašna beli pesak, donela sam odluku da ću se ponovo vratiti. Ali na duže. Da popunim slagalicu onim delovima koje sam naslutila da bi učinili neophodnu transformaciju nekih mojih životnih stavova, podigli svesnost o ulozi u ovom životu i misiji, koja da bi se realizovala, treba da bude oslobođena svih onih stega i ograničenja koja su mi ionako smetala. Samo je trebalo da dođe pravo vreme i pravi ambijent za tu transformaciju. I kako to obično biva, Univerzum nam ,,namesti’’ baš sve onako kako je najbolje za nas. Predstoji mi 40 dana na Zanzibaru, potrebno i neophodno za pravu transformaciju, da presložim sve fioke i police svoje svesti i utvrdim lekcije o lakoći i lepoti života i vrednostima koje su bile zanemarene. Povoljna okolnost je i to što ovo putovanje dolazi nakon predugog perioda otupelosti čula za nove podražaje usled vrtenja u nedogled jedne te iste neinspirativne scenografije. ,,Buđenje’’ na Zanzibaru ,,vrištećim’’ bojama odeće lokalaca, mirisima okeana i bujne vegetacije, ukusima začinjene hrane i sočnog voća, zvucima i afričkim ritmovima, dodirima toplog, sitnog peska i milovanjem vetra po licu, čekalo je svoje vreme koje je sada konačno došlo.

Hakuna Matata – uzrečica koja se često pominje u šaljivim konotacijama je u stvari jedna vrlo ozbiljna životna filozofija. Kada usvojimo da u životu zapravo uopšte nema problema, da je sve zaista baš onako kako treba da bude – uvek, onda i Zanzibar prestanemo da doživljavamo kao samo jednu egzotičnu destinaciju, predvorje raja, mesto na kraju sveta gde samo želimo da pobegnemo daleko od svega onoga što nam se ne dopada. Međutim, od sebe ne možemo. I zato sam zahvalna što posle duže pauze od  putovanja, kada sam svoja unutrašnja putovanja usavršila, mogu sa više pažnje, posvećenosti i ljubavi da upoznajući iznova Zanzibar, učim te tako važne lekcije o prepuštanju, lakoći i svakodnevnom prepoznavanju radosti u detaljima života.

Jedna od stvari za koju se sećam da me je nervirala, a i mnogi turisti i putnici na Zanzibar pominju kao nešto što je za tamošnju uslugu specifično – jeste dugo čekanje na hranu koju koju ste poručili. I to se nije promenilo, ali otvara prostor za razmišljanje, ali ne zašto je njihova usluga spora, nego baš da imamo dovoljno vremena da možda i preispitamo naše izbore oko vrste i količine hrane koju  smo poručili, da osvestimo i osetimo zahvalnost kada ta hrana konačno dođe. Samo je promena percepcije potrebna.

Na Zanzibaru novi dan ne počinje u ponoć, nego sa izlaskom sunca, a završava sa zalaskom. To je takođe, jedna interesantna lekcija praćenja prirodnih ciklusa i kada se sa njima uskladimo, postajemo zdraviji, opušteniji i mirniji. A kada tome dodamo magične prizore koji oslikavaju ove granične događaje, dodatni je povod da se radujemo svakom novom danu.

Istočna obala je poznata po velikim dnevnim oscilacijama vodostaja, tj. velikom povlačenju vode usled oseke i njenom povratku tokom plime. Otvara nam se mogućnost da istražujemo dno okeana i njegov živi svet koji nije uspeo na vreme da se snađe i povuče zajedno sa vodom. Tada možda možemo i da budemo spasitelji i ubacimo nekog račića ili ribicu u zaostale barice, povećavajući im šanse za opstanak dok se voda koja život znači, ponovo ne vrati. Ova pojava je slična nekim našim periodima u životu (npr. tokom prošle godine) kada odjednom nastane pustoš, kataklizma, a mi prebiramo po dubinama naše duše, pronalazeći zanimljive stvari i pojave i imamo mogućnost da iscelimo, oporavimo, podržimo neke drage i korisne, a oslobodimo se onih koje nam više ne služe.

Kontrast usporenom načinu života su klubovi i škole za jedan od najekstremnijih sportova – kajt surfing. Tako da ako osetite potrebu za adrenalinskim dopingom, Zanzibar pruža i tu mogućnost. Zaista je nekad i potrebno da nas malo protrese i razmrda uspavane ćelije nešto što možda ni u snu ne bismo probali jer se onda otvore vrata u nama koja nismo znali ni da postoje. Ja sam i izgovorila: kada to budem probala i uspela, više se ničega neću plašiti (a nisam inače plašljiva osoba).  Nekada i samo posmatranje šarenih zmajeva koji paraju kristalno čisto plavo nebo i vuku za sobom hrabre surfere po smaragdnoj površini vode Indijskog okeana, izazove dovoljnu količinu uzbuđenja da nam krv brže prostruji i osmelimo se za neke poteze koji su ekstremni prema našem poimanju.

Fauna Zanzibara nije toliko bogata kao kontinentalni deo Tanzanije, ali ono što možete videti u velikom i jednom Nacionalnom parku – Jozani šumi, vredno je pomena. Crveni Colobus je endemična vrsta majmuna koja živi samo na Zanzibaru. Naizgled druželjubivi i veseli, ipak su divlje životinje čiju prirodu treba poštovati i uživati u njihovim igrarijama posmatrajući ih sa bezbedne udaljenosti. Za njih je karakteristično da nemaju enzime koji vare šećere, pa jedu samo lišće i zelene plodove voća. Još jedna zanimljiva tema za razmišljanje kada smo često opterećeni raznim dijetama koje nam zabranjuju šećere, da vidimo kako se i bez te zavisnosti lako može funkcionisati.  Blue safari je jedna od omiljenih aktivnosti na Zanzibaru, čiji je podvodni svet, s obzirom da su koralna ostrva u pitanju, izuzetno atraktivan za posmatranje tokom snorklinga, a kada tome dodate mogućnost plivanja sa slobodnim delfinima, ove aktivnosti vas  ispune takvom energijom da je crpite posle mesecima nakon povratka.

Na Prison Islandu, ostrvu zatvoru (koje nikad zaista nije bilo zatvor) žive kornjače sa Aldabre, najvećeg atola na svetu, doseljene tamo kao poklon guvernera Sejšela Zanzibaru. Iako im to nije prirodno stanište, lepo su se snašle i odomaćile. Eto još jedne lekcije za razmatranje. Često nas život ,,baci’’ u okolnosti koje nisu naše prirodne, ali od naše fleksibilnosti, sposobnosti adaptacije, kako je tvrdio i Darvin, prilagođavanja, zavisi naš opstanak i napredak.

Zanzibar je dugo bio ostrvo na koje su se dovodili robovi i spremali za deportaciju ka svojim krajnjim destinacijama. To je tamna strana Zanzibara i bol ovih nedužnih ljudi koji su vekovima ovde stradali, doživljavajući poniženja, stravične nepravde se i dalje oseća na mnogim mestima, a naročito tamo gde je nekada bila pijaca robova. Odlično je mesto da se osvesti i učvrsti u svesti jedna od najvažnijih ljudskih vrednosti – sloboda. Dešavanja u prethodnom periodu u svetu u uvijenoj, modernoj formi imaju slične tendencije i zato je bitno da budemo jaki i odlučni. Zanzibar od oslobođenja od ropstva, protektorata i drugih ograničavajućih okolnosti slavi upravo slobodu – i u sadašnjim okolnostima, što je izuzetno hrabro i izuzetno važno.

Mešavina naroda, kultura, religija i tradicija je oblikovala stanovnike Zanzibara i oni su ponosni na svoj identitet slobodnih, najsmejanih, opuštenih ljudi koji slave Život. Zanzibarsko poreklo je i čuvenom Frediju Merkjuriju dalo tu posebnost i originalnost koja ga je sa svim njegovim talentima svrstala među 50 najboljih svetskih muzičara svih vremena.

Krajem marta će ova moja lista životnih lekcija sa Zanzibara, sigurna  sam, biti bogatija novim uvidima, a ideja mi je da podstaknem na razmišljanje o putovanjima kao prilikama za rast i razvoj, učenje o sebi na prvom mestu i iznalaženje načina da postanemo najbolje verzije sebe, ostvarujući svoje životne misije.

Tekst je objavljen u magazinu Plezir februar 2021. godine