Mesopotamija – povratak u kolevku civilizacije

Gobeklitepe – najstariji hram na svetu

                U vremenima kada se nalazimo u zori ere Vodolije, kada smo bombardovani sa svih strana  prognozama kako će naredne godine i decenije izgledati, kako će moderne tehnologije i veštačka inteligencija postati svakodnevica i da bez toga nećemo moći ni da zamislimo naše živote, veoma je zanimljivo vratiti se daleko, daleko u prošlost. Nekoliko era u prošlost i do mesta na kojem su pronađeni do sad najstariji dokazi o postojanju inteligentnih bića, naših pra-pra-predaka.

                I možda to neće biti osnovni razlog što biste se uputili na putovanje u Mesopotamiju, ovo međurečje koje zovu kolevkom čovečanstva, a čijeg imena se većina seća (ako se seća) iz prvih lekcija istorije u srednjim školama i iz vremena kada nam je to bilo u poređenju sa našim tinejdžerskim interesovanjima, potpuno irelevantno.

                Ipak, iako je sigurno i jedan od razloga što je u drastično izmenjenim okolnostima za putovanja, ova teritorija velikim delom u državi Turskoj, ovde moguće doputovati bez strogih procedura i ograničenja, Mesopotamija dobija svoju šansu da nam ispriča svoje priče i podseti nas na davno zaboravljene lekcije iz istorije, ali i da u novom svetlu svoje svesti i zrelosti sagledamo odakle smo potekli.

                Kada je pre 5 godina  National Geografic objavio senzacionalne vesti da je na teritoriji Turske otkriveno nešto što će zauvek izmeniti poimanje praistorije i pobiti neke teze arheologa o određenom redosledu razvoja ljudske vrste, verovatno nismo tome pridavali dovoljan značaj.  Na mestu koje se zove Gobeklitepe, što u prevodu znači – trbušasti brežuljčić, nemački arheolog Klaus Šmit i njegova ekipa pronašli su ostatke nečega što bi mogao da bude najstariji hram na svetu! Istraživanja i eskavacije su trajali skoro 20-ak godina i otkriven je samo mali deo, ali najvažnija činjenica je da je utvrđena starost ostataka od preko 12000 godina! Važnost se ogleda u tome da je religiozna funkcija (jer je taj impresivan objekat najverovatnije bio hram)  vršena pre nego što se veruje da su formirana i prva organizovana naselja i sakupljačka delatnost bila zamenjena primitivnom poljoprivredom.

                Turska je odlično iskoristila ovo značajno otkriće i poseta ovom modernom uređenom arheološkom nalazištu privlači brojne posetioce iz svih krajeva sveta. Iako i dalje obavijen velom misterije i bazirano samo na pretpostavkama arheologa i antropologa, na osnovu ostataka koji su pronađeni, ovaj drevni hram se sastoji od 12 monolita u obliku slova ,,T’’ poređanih u krug od koga dva stoje u centralnom delu. Na oko 5 metara visokim monolitima teškim i nekoliko tona u reljefu su prikazane samo životinje poput lava, lisice, bivola, zmije, orla i drugih ptica  i to muškog pola (sa falusom, što je bio i ostao u narednim civilizacijam simbol plodnosti). Nema ljudskih figura, osim jedne, ženskog pola na kojoj je predstavljen porođaj. Veoma zanimljivo, zar ne? Nisu pronađeni ostaci naselja, niti skeleti, a hram je kako kažu arheolozi, da li usled neke prirodne katastrofe ili nekog sukoba, razoren,  zatrpan i napušten, čekajući hiljadama godina da bude otkriven slučajno.

                Za sam lokalitet postoji i jedna novija, mada verovatno ne slučajno baš na tom mestu, legenda vezana za drvo –dud. Naime, iznad samog hrama na uzvišenju se nalazi usamljen dud za koji se veruje da pomaže ostvarenju želje devojkama i ženama koje imaju nameru da se ostvare u majčinskoj ulozi. Potrebno je samo stati pod dud, zamisliti želju i uhvatiti se za stablo drveta. Da li je legenda ili ima nečega u svemu tome, možete proveriti i sami na putovanju u Mesopotamiju. Vredi pokušati.

                U arheološkom muzeju u Šanliurfi, koji takođe na turi u Mesopotamiju posećujemo, napravljena je replika u prirodnoj veličini ovog hrama, tako da nakon samog lokaliteta koji posmatrate sa udaljenosti i odozgo, u muzeju možete da uđete u sam hram i osetite duboko divljenje i strahopoštovanje.

Inače, na ovom lokalitetu su pronađene i dečje igračke. To bi ne bilo tako neobično da nisu u pitanju automoblčići. Pa opet, ni to ne bi bilo toliko neobično, da prema doskorašnjim arheološkim tvrdnjama, zvanično točak nije otkriven nekih 2,5 hiljade godina kasnije!

Samo područje oko Šanliurfe je zanimljivog reljefa sa vulkanskim kamenjem razbacanim svuda unaokolo što je onemogućilo da zemlja bude obradiva u velikoj meri, ali i temperature su generalno naročito leti veoma visoke, pa bez navodnjavanja to ne bi ni uspelo. Građenjem sistema brana na Eufratu kao i vešačkih jezera nastalih usled toga, deo teritorije je poplavljen i jedna od velikih šteta, pored koristi za privredu same zemlje, je to što je možda usled ovih potapanja, ostalo ispod vode neko praistorijsko naselje ili hram, zauvek čuvajući tajnu svog postojanja.

Prvi susret sa drevnom Mesopotamijom, nakon leta iz Istanbula, desio se u jednom od najbajkovitijih gradova u Turskoj – Mardinu, Starom Mardinu na brdu sa pogledom na beskrajnu plodnu ravnicu sve do reke Tigrisa. Mardin, sa vekovima  starim građevinama, fasada u oker boji, koje su sada uglavnom hoteli i hosteli (koji su nekada bili i karavnasaraji – odmorišta za karavane na Putu svile), muzeji, medrese, džamije, ali i crkve, pravoslavne sirijske crkve, postao je popularno turističko mesto tek 2014. godine kada je van Turske emitovana serija Sila čija se radnja upravo dešava u ovog gradu gde je i snimana.

Na krajnjem jugoistoku Turske – u carstvu pistaća, badema, turske kafe i crnog čaja

Mardin je poznat po filigranskom zanatu, pa ćete pronaći vrlo kvalitetne predmete od srebra, oblikovane ovom drevnom tehnikom, poznat je i po sapunima koji se prave od kvalitetnih biljnih ulja sa raznovrsnim dodacima, takođe i po vinima, što je je logično zbog klime i zemljišta, ali lokalno muslimansko stanovništvo ističe da su to sirijska vina jer je granica sa Sirijom, tj. kameni zid opremljen bodljikavom žicom celom dužinom, samo nekoliko desetina kilometara udaljen.

Mardin je  veoma zanimljiv i fotogeničan grad, a od verskih institucija koje se jasno ističu mogu se obići i džamije i pravoslavne jermenske i sirijske crkve, takođe je zanimljiva i Kasimie medresa – islamska škola iz 15-16. veka u kojoj se nalazi sveti izvor vode, za koji se veruje da ima podmađujuće dejstvo. Pravoslavna sirijska crkva Četrdeset velikomučenika Kapadokijskih (Mladenici) je mesto koje bi bilo lepo posetiti iako nije otvorena često zbog izuzetno malobrojnih hrišćanskih vernika.

U Mardinu je snažna i legenda o Šah-Maran – kraljici zmija i većina suvenira i umetničkih predmeta je posvećena ovom mitološkom biću koje je pola devojka pola zmija, a legenda o njoj je vrlo tužna ljubavna priča koja veliča snagu ljubavi i požrtvovanosti.

                Nedaleko od Mardina se nalazi i jedan od najpoznatijih, ali ne i najstarijih sirijskih pravoslavnih manastira – Manastir šafrana, koji je ime dobio, veruje se po boji svoje fasade koja potiče od, smatralo se,  mlevenog šafrana koji je izuzetno vredan i skup začin, ali je manastitru to svakako dalo na značaju. Bio je i sedište Patrijaršije, ali je ona kasnije preseljena u Damask.

Međutim, nezaobilazan na ovoj turi je svakako Mor Gabriel, Manastir Sv. Gavrila, iz 4. veka, najstariji pravoslavni sirijski manastir, koji se smestio na brdu Tur Abdin (Brdo Sluge Božjeg). U manastiru se u službama koristi i dalje aramejski izumrli jezik, jezik kojim je govorio i Isus Hrist. Sadašnji ogroman kompleks manastira nastajao je u raznim epohama, ali i bio uništavan, paljen i razaran.  Veruje se da je nastao na mestu gde je prema snu tadašnjeg monaha Samuila, Arhangel Gavrilo bacio kamen i naložio da se tu izgradi manastir. Monah je posle kanonizovan u Sv. Gavrila i po njemu manastir i nosi ime. Izuzetne  i neobične arhitekture koja privlači pažnju, ono što ostavlja ipak najjači utisak je mir koji vas obuzme na ovom mestu, okrenutost ka unutra i posvećenost.

                Arheološko nalazište Dara, iz rimskog perioda je nešto potpuno drugačije , a nalazi se takođe u krugu oko Mardina i neizostavni je deo ture. Zanimljivo je da je relativno skoro otkriveno i još uvek nedovoljno istraženo, a smatra se da je iskopan tek mali deo ostataka drevnog grada za koji istoričari kažu da je dobio ime po Dariju Velikom, persijskom vladaru. Nekropola koja je pripadala gradu, a zovu je i Mala Kapadokija, zbog brojnih grobnica u stenama, pokriva period nekoliko vekova i interesantno je videti kako su na različite načine pokojnici bili sahranjivani i kako su ta grobna mesta i kojim simbolima obeležavana – od paganstva do hrišćanstva.

Na području ovog lokaliteta i dalje se nalaze sela u kojima žive Kurdi i zanimljivo je npr. da se na jednom od najinteresantnih, rimskim cisternama za vodu  koje se protežu  i do 20m duboko pod zemlju do kojih se stiže strmim stepenicana, na površini nalaze trošne kuće kurdskih meštana. Cisterne, koje su kasnije pretvorene u magacine, kao i građevine koje su služile za prečišćavanje vode, predstavljaju izuzetna dostignuća rimskog građevinarstva i arhitekture i neka od tadašnjih rešenja se primenjuju i u savremenim uslovima.

Plodna ravnica u oblasti oko Mardina, ali i voćnjaci badema i pistaća oduševiće vas tokom vožnje kroz ovaj krajolik sa mnogobrojnim neobičnim malim uzvišenjima. Arheolozi tvrde da se ispod svakog od tih brežuljaka nalaze ostaci nekog drevnog naselja. Nije ni čudo, jer se ova plodna ravnica između reka Tigra i Eufrata i zove kolevkom civilizacije gde su nastala prva organizovana naselja i gde je počela uzgajivačka delatnost. I nekako, ne znam ni sama kako, možete to i da osetite i sve vam postane logično i jasno.